Da niko ne može da vas pročita do srži kao dete, pokazalo se 1969. godine, kad je smoreni tinejdžer izrazom „helikopter-roditelji“ obeležio armiju seniora koji su pristup pozitivnom roditeljstvu pretvorili u parodiju. Helikopter roditelji poput helikoptera kruže nad potomcima, radeći sve poslove umesto njih. Tako, dok sebi daju na značaju, ustvari poništavaju svoju decu, šaljući im neprekinutu poruku da su nesposobni za život, te, eto, oni moraju da ga žive umesto njih. Takva deca, odgajana pod staklenim zvonom, odrastaju sa pogrešnom slikom o sebi. S jedne strane ubeđeni su da od njih nema boljih, sa druge, u dubini duše sumnjaju da su za išta sposobni. Jer, da jesu, roditelji bi ih prvi pustili same u svet.
Tokom detinjstva i adolescencije roditelji, rečima ubeđuju decu da vrede mnogo više od ostalih, da su besprekorna i savršena. Takva deca nemaju realnu predstavu o svojim sposobnostima, talentima, veštinama niti su stavljena u poziciju da se uporede sa drugima. Ukoliko i čuju koju reč kritike sa strane, od vaspitača, nastavnika ili članova šire porodice, roditelji su uvek tu da takve osobe sankcionišu.
Jednom kada odrastu i konačno izađu ispod roditeljskih skuta, dolazi do bolnog suočavanja sa realnošću, drugim ljudima, vršnjacima i, zapravo, neuspesima koje ne umeju da savladaju jer nisu navikli na situacije u kojima je potrebno da se izbore sa drugima za poziciju, uspeh, rezultat ili mesto u zajednici. Na sve to treba dodati i duboku unutrašnju sumnju u sopstvene sposobnosti i dobijamo armiju “kilavih” i nesposobnih za život.
I dok se devojke u međusobnoj komunikaciji i požale jedna drugoj, pa i dođu nekako do rešenja ili makar psihologa jer im iskazivanje emocija nije strano, nekomunikativnim momcima mnogo je teže da izađu ispod najčešće majčine suknje. Prosto, o takvim stvarima među momcima i dalje se ćuti, a teret nesposobnosti izbacuje se bežanjem u nekomunikaciju i još veću zavisnost od roditelja koji čudom ne mogu da se načude šta se desilo s njihovim megatalentovanim detetom i ko je ovaj metiljavac koji ni kafu ne ume da skuva, a kamoli da napiše CV ili pozove devojku na piće.
Do odvajanja može doći na dva načina, kažu psiholozi: naglim odlaskom i prekidom komunikacije ili postepeno, uspostavljanjem stvarne komunikacije kroz druženja, izlaske, i najčešće i najbolje – sport. Fizička aktivnost lek je za duševne boli, a tu se najbolje kali ličnost, jer je vrlo jednostavno porediti se u mernim jedinicama sa drugima – u metrima, podignutim kilogramima ili broju medalja. I neuspeh je pobeda jer ustaneš i nastaviš, a druženja ti pružaju šansu da proširiš krug prijatelja, stvoriš buduće poslovne kontakte i pronađeš poslovnog ili emotivnog partnera. Dakle, rukavice na ruke i krenite!