Kad besplatno nije za džabe

U Evropskoj uniji je, u maju 2018. godine, na snagu stupila Opšta uredba o zaštiti podataka (GDPR) koja je podatke o ličnosti stavila pod zaštitu bez presedana. Srbija se potrudila da, makar u pravnom smislu, isprati ove promene i tako pokuša da uhvati korak s promenama koje je u poslovne i privatne odnose donela globalizacija kao posledica digitalizacije u internet eri. Otkako je počeo da se primenjuje u avgustu 2019, Zakon o zaštiti podataka o ličnosti doneo je priličan red u ovu oblast, ali se otpori, i to na svim nivoima, i dalje dešavaju. U čemu je problem?

Pre svega, tekst našeg zakona u najvećoj meri predstavlja adaptirani prevod GDPR-a (General Data Protection Regulation), kao i tzv. Policijske direktive koja uređuje način na koji nadležni organi mogu da obrađuju podatke o ličnosti, kao i kad su u pitanju krivični postupci i pretnje nacionalnoj bezbednosti. Ipak Preambula GPR-a nije u potpunosti preuzeta, a time i njene odredbe kojima se ograničavaju prava na zaštitu podataka o ličnosti zarad drugih interesa koji su određenom kontekstu važniji od interesa privatnosti. Pravo na zaštitu podataka svakako nije apsolutno pravo, a kako su neke društvene oblasti i socijalne grupe posebno osetljive, ovaj sklizak teren nije lako premrežiti ni u uređenijim zemljama od naše. Preambulom se pojašnjava dejstvo uredbe, preciziranjem vrste i načina zaštite koja se primenjuje na fizička lica, bez obzira na njihove godine, državljanstvo ili prebivalište, odnosno, ukazuje na to da se aktom ne obuhvataju obrade podataka o ličnosti koji se tiču pravnih lica, uključujući poslovno ime, formu i kontakt podatke. A šta kad toga nema?

Onda dobijemo poprilično otvoren prostor za različite vrste manipulacija ili, u najboljem slučaju, meandriranje između dozvoljenog i moralno prihvatljivog. Ovime se obilato koriste kompanije koje podatke o ličnosti uspevaju da prikupe, pa čak i prodaju trećim licima, bez saglasnosti samog korisnika. Iako se, kada se govori o zloupotrebi podataka, najviše spominju društvene mreže, kompanije koriste sve ostale podatke koje građani, često bez svesti o tome šta rade, dele sa zainteresovanim stranama, što posledično dovodi do kontraefekta – umesto da vaš boravak na internetu bude optimizovan i usredsređen na vaše potrebe, osim negativnog uticaja na privatnost podataka, svakako ćete biti i predmet marketinških i prodajnih kampanja koje, ne samo da vas ne interesuju, već i oduzimaju vaše vreme i rezultuju sporijim pretraživanjem interneta, gubljenjem živaca i generalno, mržnjom prema prozorima s ponudama za sokovnike, koji su se pojavili kad ste tražili prirodan lek protiv gorušice.

A kada dođe do zloupotrebe podataka, ona je najčešće – u marketinške svrhe. Tek kada građani dobiju telefonski poziv firme za koju nikada ranije nisu čuli, a koja im prodaje posteljinu, kućnu opremu ili nagradnu večeru u zamenu za set jastuka s peglom, ljudi shvate da su na neki, njima nerazumljiv način, postali središte zakulisnih igara, ne znajući ni kome da se obrate, ni kako da reše problem i spreče neželjene pozive ili SMS poruke i mejlove, ne znajući čak ni da li su uopšte žrtve. O političkim kampanjama da i ne govorimo.

U ovom trenutku postoje dve adrese kojima se korisnik može obratiti kako bi rešio problem: Poverenik za informacije od javnog značaja koji može dati nalog za postupanje, i Sektor za visokotehnološki kriminal MUP-a Republike Srbije. Ipak, Poverenik bi trebalo da je poslednja stanica u liniji zaštite ličnih podataka – izuzetno je važno podizati svest, kako korisnika, tako i obrađivača podataka, o potrebi zaštite ličnih podataka građana.

Najvažnija stvar je naučiti korisnike na to da kažu „ne“. Naravno da ne možemo očekivati da svaki građanin poznaje odredbe svih zakona koje država propisuje, ali jeste neophodno učiti ljude da se svaki podatak koji oni dobrovoljno daju na netu, može zloupotrebiti. Svedoci smo tome gotovo svaki dan, kad se u aferama koje niču gotovo iz sata u sat, koriste lični podaci s otvorenih naloga na društvenim mrežama. Građani treba da znaju da ništa što im se nudi besplatno ustvari nije za džabe. Fejsbuk, Instagram, Tviter, Tik-tok, mreže su koje vam nude svoj prostor da objavljujete misli, čestitate rođendane, kačite selfije i slike s letovanja, a svaki taj podatak ove firme koriste da bi zainteresovanim oglašivačima vas prodali kao deo ciljne grupe jer su u suštini oni vlasnici prostora koji ste vi pozajmili, u zamenu za otvorenost vaših podataka. Onog trenutka kad ste, bez čitanja sitnih slovaca u delu „odredbe ugovora“ kliknuli na „da“, prepustili ste pravim gazdama sve svoje željene i neželjene podatke, uključujući i lične poruke i slike. Da li će one, na zahtev nadležnih organa, jednog dana postati deo nekog dokaznog materijala, zavisi samo od vašeg ponašanja na javnom mestu kao što je internet. A tu se treba držati zlatnog pravila „pišem sve ono što bih inače pisao na tarabi“, jer nemate nikakvu kontrolu nad tim ko može da pročita i zloupotrebi.

Ivana Radoičić

OKVIR

Kolačići

Otkako je donet Zakon o zaštiti podataka o ličnosti, svest prosečnog korisnika najviše se zadržala na činjenici da mnogi sajtovi od njih traže da im dozvole upotrebu takozvanih “kolačića”. Oni, nažalost, nisu čokoladni s kokosom, već kratki tekstualni zapis koji veb stranica može da ostavi na hard disk posetioca stranice, a koji omogućava veb stranici da čuva određene informacije na računaru korisnika i da ih kasnije po potrebi ponovo preuzme. Kolačići se najčešće koriste za statistiku, njima stranica prati koliko često i šta najčešće otvarate , ali i na šta sve klikćete, šta pretražujete, koje sajtove posećujete i zašto. Pa kad vam sledeći put iskoči reklama za nove patike, budite sigurni da ste vi ili neko od vaših ukućana ranije pretraživali neku internet ponudu sportske opreme.