Svaka istorija književnosti počinje podelom književnosti na rodove i vrste, koja kaže da je najstariji književni rod lirika, a među lirikom najbrojnije su ljubavne pesme. Iz perspektive 21.veka i njegove emocionalne skepse, ljubav je i dalje najzastupljenija (samim tim i najvažnija) tema svih umetnosti, uprkos stalnim iskušenjima i preprekama za njeno ostvarenje. Savremeno doba u centar pažnje stavlja čoveka i njegovu usamljenost, koja se u poslednjih sto godina samo produbljuje. Ali, vratimo se na ljubav. Ko to tamo peva (stvara) o ljubavi?

Bez većeg zagledanja u brojeve, umetnost je, otkad je sveta i veka, mahom muško zanimanje, muška oblast u kojoj se žene sporadično pojavljuju. Za umetnost je potreban višak slobodnog vremena i obrazovanje, koje nekada nije bilo dostupno većini žena, čak ne ni svim plemkinjama. Takođe, tradicionalna podela uloga u porodici nije im davala prostora za bavljenje istom – žene su uglavnom neidentifikovani narodni pevači lirskih pesama. Tu se izlilo kolektivno žensko biće i njegov život u patrijarhalnoj zajednici. Dobar ili loš život, ali pre svega zavisan od tuđe volje („ne daj , majko, mene za nedraga“ , npr). Ljubavne pesme imaju širok raspon osećajnosti, i često prikazuju razigranu stranu ljubavi između mladića i devojke. Umetnička poezija, mahom muškom rukom pisana, sva je u oduševljenju ženskom lepotom, a onda i dobrotom, plemenitošću. Čini se da su te dve kategorije podjednako bitne muškarcima, da je najpoželjniji sklad između ta dva.

Ako bismo ovlaš prošli kroz različite razbacane primere, videli bismo da muškarci poštuju hrabre i mudre žene (dobrota, plemenitost), kao i njihovu nežnost. S najvećim poštovanjem opevane su visokomoralna i tragična Majka Jugovića, knjeginja Milica, Koviljka – jetrvica adamsko koleno, Kosovka devojka, majka Jevrosima. Srpska književnost obiluje divnim ženskim likovima koje su opisali muškarci, tj. njihova ljubav prema ženama – lik majke kod Laze Lazarevića; strasne,hrabre i prkosne žene kod Andrića; neobične, prefinjene žene kod Crnjanskog; žene koje pate i strepe od muške volje kod Stankovića… Moglo bi se nabrajati dugo, a svetski pisci potvrđuju muški ukus srpskih pisaca – Tolstoj opisuje širok spektar žena iz visokog društva, žene Dostojevskog su nežne, strasne i požrtvovane, ali i uznemirujuće lepote. Šekspir ima neverovatan broj raznovrsnih izuzetnih ženskih likova.

Iako govoreći pre svega u svoje ime, svako iz svog vremena – kroz umetnost muškarci komuniciraju sa svetom oko sebe, šaljući mu poruke o svojim osećanjima i doživljaju tog sveta. Naročito se intenzivno obraćaju ženama, a umetnost je dobar provodnik. Likovna umetnost često obrađuje motiv žene, kroz zadivljenost njenom lepotom i krhkošću – od antičkih uzora Afrodite, lepe Jelene, preko Eve, Majke Božije, Marije Magdalene, pa do Marijane na barikadama kod Delakroa, Tahićanki Gogena…Muzika se čini dosta apstraktnom da bi govorila o muško-ženskom odnosu, ali tu su različite kompozicije poput Betovenove „Za Elizu“, različite Šopenove etide, nokturna imaju temu ljubavi, Šubertove serenade, da ne pominjemo brojne opere i balete koji tematizuju velike ljubavne priče (Samson i Dalila, Romeo i Julija,Karmen, Travijata, Porgi i Bes…). Popularna muzika 20.veka, od ranog džeza, svinga, preko tvista i svih podvrsta popa i roka do danas popularnog hip hopa, soula – sve priča samo jednu priču, o muško-ženskim odnosima.

Posle svega nabrojanog, moramo se zapitati gde su ti muškarci koji kroz umetnost ženama šalju poruke o svojoj ljubavi, o oduševljenju njima? Zašto ništa nije postalo lakše u muško-ženskim odnosima nakon katarzičnog umetničkog uobličavanja osećanja? Pretpostaviću da smo robovi predrasuda i zadatih matrica po kojima se ponašamo vekovima i nije lako promeniti, ogoleti se . Muškarci nose maske snage kojima prikrivaju svoju nežnu stranu pred drugim muškarcima, i to je razumljivo. Pojedini se i zaboravljaju u tome i zadržavaju ih i onda kada nisu potrebne, misleći da će tako ostaviti utisak da drže sve pod kontrolom, a sve se pretvara u patologiju kada se svest o svojoj nemoći prikriva tom istom maskom. Teško je priznati sebi sopstvenu ograničenost u bilo kojem segmentu, i ženama i muškarcima, kamoli to drugima priznati. Pravila života su surova, najjači samo opstaju, ali moramo osvestiti u čemu se krije snaga – da li u demonstraciji sile ili u poznavanju sebe?

Ako sokratovski upoznamo sami sebe, majeutičkom veštinom izvučemo na svetlost dana svoje dobro i zlo, onda imamo šanse da napredujemo na civilizacijskoj lestvici. Rad na sebi i poznavanju sebe, svoje porodice, nacije, preko je potreban svakom pojedincu. Tek tada se može doći do pune slobode ličnosti, do kvalitativne promene koja je nužna, inače se ostaje zakucan na istom nivou igrice života. Slobodna ličnost podrazumeva ličnost slobodnu od predrasuda, strahova, neznanja – sami sebi dajemo unutrašnju slobodu, ne može nam je niko drugi stvoriti. Tek slobodna ličnost može slobodno pristupiti drugome bez straha i ograničenja, može slobodno izraziti nežnost i ljubav, poštovanje.

Postoji puno divnih muškaraca oko nas, spremnih na predavanje i požrtvovanost, i isto toliko muškaraca koji imaju potencijal da to budu, ali iz nekog razloga nisu, i ne treba osuđivati zbog toga već razumeti i pomoći, ako može. Isto je i sa ženama. Potrebna je organizovana akcija kroz različite medije koja će podsetiti da nismo dva udaljena pola, niti planete, potrebni smo jedni drugima jer je svako u nečemu bolji ili lošiji, ali da zajedno dajemo novu vrednost, i da zbog te vrednosti moramo raditi na međusobnom uvažavanju različitosti. Poštujmo jedni druge, i tada će svi muškarci i žene postati pravi jedni drugima, u tome je spas.

 

U Beogradu, 9.2.2021.

Mirjana Štrbac